У част акварелу

Даме и господо, поштоване колеге и пријатељи, имам изузетно пријатно послушање и велику част да Вас о промоцији Галерије акварела мајсторске радионице Пере Аћимовића све поздравим и захвалим на љубазном одзиву. Захвалност је тим већа што сте, када су у питању београдска културна збивања, изашли из зачараног круга "двојке", што сте дошли на ово неочекивано место, неочекиваним поводом - отварање галерије са трајним и чистим програмским опредељењем да излаже аквареле и представља ствараоце који раде том древном сликарском техником. Такве неочекиваности, доиста, за разлику од наше истински неочекиване стварности, појављује се, напротив, као најпријатнија изненађења, као сусрет са цвећем које нисмо садили свуда где је требало, а оно је ето никло само на радост свих нас. Све заслуге за такво изненађење припадају нашем домаћину, поштованом господину Пери Аћимовићу, његовом усамљеном индивидуалном подвигу и, нека ми је допуштено да будем сасвим личан, рекао бих храбром чину. Овај смирени, питом човек, ведрог и пријатног изгледа, доиста се може упоредити са самониклом биљком у уметничком свету. Историја његовог надметања са "варљивим летима" у војној служби уједно је и историја његовогпостепеног откривања питоме луке уметности и коначног опредељења да у њеном окриљу потражи смисао живљења. Као какав статиста, будног ока, тај пут није олако прошао док није усавршио мајсторство рестаурације старог стилског намештаја и опремање слика, путујући због тога свуда по Европи. Износећи ово не желим да умањим похвале. Поред професионалног мајсторства стекао је временом осећање за сликарство, као и постојано неговано пријатељство са ауторитативним сликарима и историчарима уметности. Надасве је та радост дружења, много више него потрба да сакупи колекцију, утицала на његов данашњи чин. Опредељење за профил галерије је ипак само његово, настало из осећања дубоке личне наклоности према акварелу. Чини се да се та наклоност појавила када је схватио да се са акварелом као сликарском дисциплином догађа нешто попут судбине старих уметничких заната. Његова босанска душа није се мирила са исчезавањем филиграна, старе свиле, ћилимарства, дуборезбарства, старог градитељства - са нестајањем мириса жутих дуња са ормара. Све што му је било лепо полако је постојало бивше.

Сјај те личне романтичарске носталгије најснажније је осетио из посматрања акварела, али надасве мучила га је спознаја колико је вештине, чисте ликовности и суптилних осећања потребно за њихово настајање, а они ипак стоје све скромније пред делима новијих ликовних дисциплина, као какав анахронизам у сликарству. По непристајању на то, ова галерија је знак верности и племенитог опирања исчезавању. Приношење таквих врлина најбољи је чувар њене трајности и непролазног белега, јер оно што уради племенитост никада се не заборавља. Перина мала галерија указује ми се као живописани и свима даровани параклис за наше спасоносне молитве и надања. Молитве светих отаца казују: "Не суди нам Господе по нашим слабостима, већ по нашој љубави". На њој почива и ктиторство. У овом часу молим се њено освећење да буде простор узвишених осећања и светлости, да увек има даровитих сликара, какве нам данас представља, као излагач унапред Вам захваљујем ако сте подразумевали моје изузеће од ове оцене, и најзад да има више даровитих посетилаца и пријатеља него даровитих сликара.

Београд, 17.01.1996. Драгомир Тодоровић





Даме и господо, уважени аутори, цењени историчари уметности драги пријатељи и поклоници акварела.

Исписујући ове редове нађох за сходно да објасним једно од својих битних животнх начела.

Трудим се да све што радим, радим са задовољством. Некад то тече као из рукава, а некад има отпора и потешкоћа. Задовољство се, између осталог састоји у савлађивању тих отпора.

Моја мисао се враћа у једно хладно зимско београдско предвечерје 17. јануара 1996. када је мој мудри и поштовани пријатељ, Драгомир Тодоровић приликом отварања Галерије рекао: ...као најпријатније изненађење, као сусрет са цвећем које нисмо садили свуда где је требало, а оно, је, ето, никло само, на радост свих нас...

То је Галерија A, галерија трајног и чистог опредељења. Оснивајући је, желео сам сам себи да приуштим нешто од старовременског уживања у сликарству, акварелу, који је некад давно постојао као предмет на неким од наших уважених факултета. Можда ни у једној сликарској дисциплини није изливено толико боја, нити је тако достојанствено приближена лепота сликарског дела. Уз ову тешку сликарску дисциплину равноправно може стајати цртеж - све остало је иза тога.

Поштовани читаоче, Галерија тврдоглаво истрајава у својој непопустљивости и неповлађивању новијим сликарским дисциплинама. Свих ових, нимало лаких година, остала је као кап воде и природног пигмента. протеклох десет година Галерија , живећи свој свакодневни галеријски живот, успела је спровести у дело свој најзначајнији подухват - изложбу ПУТ НА ГОРУ , посвећену обележавању 800 година духовности нашег народа. Ходећи по многим градовима наше земље и ван ње, рат је затиче у Лесковцу, где бива прекинута.

Уз овај драгуљ, Галерија , приредила је и пет самосталних изложби наших истакнутих акварелиста.

  • ИЗОБРАЖЕЊА ИЗ РАВАНИЧКОГ СКИТА Драгомира Тодоровића
  • СЕЋАЊА Силве Вуjовић
  • ДЕСТИЛАТИ СТВАРНОСТИ Ендре Пеновца
  • СЛУТИМ Ђурђе Вилагош и
  • ТРЕНУТАК Ђорђа Петровића

У сарадњи са нама драгом библиотеком Исидора Секулић приредили смо и две групне изложбе наших сликара: новогодишњу изложбу, и изложбу Исидорини дани у изложбеном простору библиотеке на Сењаку.

Све ово је остварено залагањем и посвећеношћу мојим и моје предивне породице, супруге Милке, синова Игора и Пеђе и њихових породица.

Овако скромно, али ипак плодоносно постојање и трајање Галерије не би било у потпуности могуће без пуне и несебичне помоћи наших Бабића из Бањалуке и свих пријатеља разних профила и сликара сарадника галерије. Свима њима дугујемо најдубљу захвалност.

Схватајући да на млађима свет остаје, свом млађем сину Пеђи желим светлије и многоплодоносније бављење овим узвишеним послом. Да остане доследан акварелу, да упорно трага за новим, младим акварелистима, да с пажњом уважава савете историчара уметности, ослушкујући њихове добронамерне савете као и савете свих људи од духа и памети. Нека на њему остане упорност и жеља да славу и лепоту акварела проноси овим и неким другим просторима.

Желим да му галерија буде и даље подстицај за нове знатижеље.

АКВАРЕЛ ЈЕ ВОДА КОЈА ТЕЧЕ

Београд, с пролећа 2006. Перо Аћимовић